Retrovizor

U retrovizoru, 2017. godina

 

Kraj godine za mnoge znači podvlačenje crte, sumiranje postignutog, pravljenje planova za narednu godinu. Nisam nikada bila od tih ljudi, a to je možda jer mi je život bio spor, mogla sam natenane da gustiram dane, događaje, emocije, stanja…

A onda je došla 2017. godina, kao i svaka druga. Bila sam kod prijatelja na večeri, popilo se i pojelo kao da je doček 2017. godine poslednji doček na kojem ćemo se okupiti, kao takvi,  nepromenjeni, nepolomljeni, nepokvareni. Sećam se da sam se zapitala, zašto to radimo, pa dolazi još jedna godina, šta je to što može toliko da se promeni? Zašto smo toliko žedni?

Danas,  357 dana kasnije, malo nas bolje razumem. Da mogu da se vratim toliko dana unazad, popila bih još jednu čašu vina, pojela još jedno parče kolača. Jer ono što mi donela 2017. godina, recimo da nisam bila spremna.

Nisam bila spremna da radim po 16 sati dnevno. Jedno je da ste aktivni, kao što ja jesam, ceo dan. Ali je potpuno druga stvar da radite ceo dan, da istovremeno znate da to mora tako jer razvijate svoj privatni posao, ali da ste istovremeno svesni da to vrlo lako može da dovede do sagorevanja. I da, jedna je stvar kad vas neko drugi tera da radite toliko, ali kad sami sebi to radite, to je u nekim trenucima ličilo kao da gonim samu sebe, da sam nemilosrdna prema sebi. I jesam bila, sad to znam.

  1. Šta sam naučila?
  • Naučila sam ono što sam ranije samo naslućivala: da mogu da izdržim više nego što mislim da mogu da izdržim. Što je dobro, ali je i zastrašujuće, jer stalno povećavam taj prag izdržljivosti. A ja nisam neko ko voli da postavlja granice. Ni sebi, ni drugima.
  • Naučila sam da donosim odluke u kratkom vremenskom roku. Ranije sam to radila polako, u tišini, u prijatnom ambijentu svog doma. Ove godine sam morala da reagujem i donosim odluke u trenutku dok se, na primer, sve oko mene ruši. A ja moram da izađem iz tih ruševina, nepovređena.
  • Naučila sam da koristim neke jednostavne programe za obradu fotografija i video snimaka. To mi je donelo veliku radost, na taj način zadržavam i proširujem onaj segment igranja u poslu.
  • Naučila sam dosta o ljudima. O njihovim navikama, ponašanju… Potvrdila ono što sam ranije mislila, otvorila se malo. Što je veliki napredak, jer sam po prirodi dosta povučena i stidljiva. Znate onu devojku koja uvek stoji sa strane i izgleda kao da se dosađuje i da joj neprijatno? E, ta devojka izraste u takvu ženu. Da me posao ne stavlja u situaciju da moram da istupim, verovatno bih izrasla u takvu babu, koja stoji sa strane i upija ono što se dešava oko nje. To ne znači da te osobe nemaju šta da kažu, ili ne vole ljude i okruženje u kojem se nalaze. To samo znači da ne mogu da načine taj prvi korak. Sledeći put, kad vidite takvu osobu, nebitno kog pola, priđite prvi. Možda je baš ta osoba vaš novi najbolji prijatelj.
  • Prebrodila sam, ili mislim da sam prebrodila strah od javnog nastupa. U junu 2017. godine pozvana sam da pričam na jednom samitu. Webiz, samit. Samit na kojem ljudi govore o poslovanju na internetu, trendovima na internetu i tome slično. Pitala sam se i preslišavala osobe koje su me zvale, zašto baš ja? Ja sam toliko loša u tom digitalnom marketingu a još lošija u javnom nastupu. Prošlo je kako je prošlo. Ljudima se svidelo, a ja sam se vratila u sobu, mokra, iscrpljena, zajapurena, puna emocija. To je bila noćna mora za mene. Ali nisam imala vremena da „varim“ to što mi se desilo satima i danima. Da analiziram svaku sitnicu i jedem se zbog stvari koje sam propustila da kažem. Nije bilo blokade, ali nisam se ni držala prezentacije koju sam pripremila. Bilo je još takvih nastupa. I dalje se znojim, u sebi umrem i rodim se hiljadu puta. Da li to ljudi vide? Ne. Da li imam vremena da patim za prosutim mlekom? Takođe ne.
  • Naučila sam da idem dalje.
  1. Šta nisam naučila?
  • Nisam naučila da ne verujem ljudima. Znate onaj savet, ako ne pitaš nećeš dobiti odgovor. Tačno je tako. Samo treba naučiti da, iako ne dobijete odgovor, naučite nešto iz toga, odnosno i to je neki odgovor. Ali da i dalje verujete ljudima. Ako to prestanete, onda će zapitanost da nestane.
  • Nisam naučila da stavim sebe i svoje potrebe ispred drugih. Da, znam, to je loše, ali učim. Možda mi 2018. godina donese razrešenje tog problema povlačenja pred drugima, stavljanje njihovih potreba i želja kao prioritet.
  • Nisam naučila da bolje organizujem vreme. Trudila sam se, pisala neke planove, crtice šta treba da uradim u toku dana. No, dan ipak traje samo 24 sata a ja sam samo jedna koja ima mnogo obaveza u toku dana. Šta mi je to donelo? Dva meseca mučenja tela koja su rezultirala u konstantnim temperaturama, bronhitisu, upali pluća, padu energije i volje. I što je najgore, mislim da se to neće promeniti ni u sledećoj godini.
  • Nisam naučila da se konstruktivno borim protiv problema i napada melanholije. Prevedeno na svakodnevni život, nisam dovoljno vežbala, provodila vreme sa prijateljima i porodicom.
  1. Šta je ono najbolje što mi se desilo u 2017. godini?
  • Upoznala sam neke divne ljude kojima se divim i kojima sam to otvoreno i rekla.
  • Otišla sam na koncert Foo Fighters-a u Budimpeštu i tačno da sam samo to uradila prošle godine, bilo bi mi dovoljno da se time hranim naredne dve godine.
  • Put u Mostar. Te uličice, taj kamen, stvoreni su za ljubavnike, pesnike, zaljubljenike u život.
  • Prvi veb samit namenjen ženama preduzetnicama.
  • Rodila se jedna Višnja, medena medenica.
  1. Šta je ono najgore što mi se desilo u 2017. godini?
  • To je nešto što ne može da se napiše, samo tako… A to je smrt drage osobe. Da, otac mi je preminuo 12.10.2017. godine. Otišao je iznenada i bez pozdrava. Nije da ne očekujete da će osoba od 77 godina živeti zauvek ili da će vas nadživeti samo da bi vas spasio pakla patnje i nedostajanja. Ali ne očekujete da se to desi preko noći, da nemate vremena da se oprostite. Znao je da ga volimo i koliko nam znači, ali mogli smo to da mu kažemo još jednom. Znam da bi nama bilo lakše i da to ne menja stvar. Da li sam prazna? Jesam. Da li me nedostaje? Neizmerno. Kad čovek proživi život kao moj otac, u stalnoj borbi i nemaštini, neprekidnom radu i brizi za druge, mogu samo da kažem i da se nadam da će konačno da se odmori. A nedostaje mi toliko da mi se oči i usne zgrče kad samo pomislim na njega i suze mi same krenu.

Godina ipak traje dovoljno dugo da se dese i lepe i ružne stvari. Samo da joj ne dozvolimo da nas pregazi.

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s